Auuuuuuuuuh.... kakva stvar. To je taj moj Beograd koji je umro - urban, kulturan, inteligentan, pun divnih ljudi. Sada, 2024. godine, Beograd je jedna tužna, prljava, umorna, smrdljiva seljana, prepun ružnih građevina i ružnih zlih primitivnih ljudi.

Kako se zove film

Fenomenalna pesma❤❤❤❤❤❤🎉🎉🎉🎉🎉🎉😅😊😊😊😊😊❤.

Bebi Dol, uvijek me oraspoloži

Srbija je imala vrhunsku muzički scenu 80 ih,a danas su preplavile cajke,šteta !

❤❤❤

Divno

1:18❤

Lee Barbara Lewis Steven Hernandez James

🍀🌼🌼 Rođena sam šezdesetih godina u Beogradu, na mestu gde je veliki park pored crkve Svetog Save u Nebojšinoj ulici br. 9. Kuća mog pradede je bila sva u divljim ružama. Sećam se da smo svakog proleća trčali da vidimo da li nam je procvetao durđevak koji je kasnije postao moje omiljeno cveće. Kada sam se rodila, mama je imala 20, a tata 21 godinu. Tata je uveliko bio "zaražen" džez muzikom koja se svirala na igrankama po Kalemegdanu, u Mažestiku, Metropolu. Sticajem okolnosti, kada sam imala samo tri meseca krenuli smo na put dug preko hiljadu kilometara. Tatin prvi ugovor posle mog rođenja bio je u Kopenhagenu, u Danskoj. Tako sam provela rano detinjstvo putujući s roditeljima od grada do grada jer je tata svirao po američkim vojnim bazama u Evropi. On je, inače, tenor saksofonista, i svirao je flautu. Prvi događaj koji pamtim jeste izlet sa tatinim kolegama muzičarima i njihovim porodicama. Vozili smo se brodićem po Severnom moru. Kasnije smo se stalno vraćali na to Severno more jer je tata govorio da se tamo najbolje plaćaju muzičari a da se najmanje svira! Još kao mala, sedeći na zadnjem sedištu folksvagena, umela sam da postavim čuveno pitanje: da li imamo dovoljno para za benzin! Imala sam pravo džez detinjstvo. I dan danas spavam kao top jer sam u najranijem detinjstvu bila primorana da spavam dok u sobi do moje tata vežba skale na saksofonu. Romantične žene Uz tatu slušala sam dobru muziku i vrlo brzo počela da sviram klavir, i sav džeparac počela da trošim na ploče. Slušala sam i crne i bele muzičare, sama počela da razvijam muzički ukus. Za razliku od drugih devojčica koje su kupovale sebi lak za nokte ili haljinu, ja sam mamu maltretirala po prodavnicama ploča. Uz ploče kupovala sam i note. Do sedme godine vreme sam provodila u inostranstvu, s tim što bismo leti dolazili u Beograd, sve dok nije trebalo da pođem u prvi razred. Mama je želela da ovde krenem u školu i uz suze prihvatila sam da se donekle odvojim od njih. Vaspitana sam u porodici punoj romantičnih žena. Moja nana je bila jedinica, a njen otac, predratni srpski trgovac i kafedžija, držao je poznatu kafanu "Kod devet kočijaša". U kući mog oca postoji diploma kralja Milana dodeljena toj kafani u koju su dolazili pesnici, ministri... Moja nana je sačuvala knjigu utisaka u koju su se upisivali pesnici Milan Rakić, Dučić, i gde je pisalo kako je moj pradeda pravio pasulj, gibanice, pite... Kada sam krenula u prvi razred bila sam prilično neprilagođeno dete. Išla sam u školu Sveti Sava. Deca su prema meni bila čudna, jer sam i ja njima bila čudna, pa je taj prvi razred bio pun vriske i plača. Nisam više putovala s tatom, ali sam kao mala sama putovala avionom za vreme raspusta, mama me isprati s onim kartončićem, a tata dočeka. Posle osnovne škole upisala sam se u muzičku iz koje sam se sama prebacila u Četrnaestu gimnaziju. Tu muzičku školu shvatala sam kao zamenu za neku ozbiljniju školu, tu su bili ljudi mnogo stariji od mene što mi se nije dopadalo. Onda sam nastavila paralelno u obe škole. Tih osamdesetih u Beogradu su se svi mlađi ljudi iz srednje škole bavili nekim drugim stvarima. Neko se "palio" na muziku, neko na film, neko na sport, neko je išao u Dadov da glumi... U to vreme, moja prijateljica Marina Švabić, koja je bila na odseku za klavir, pozvala me da pevam u njenom bendu. Jedva me je nagovorila da dođem na probu u vreme kad se bend spremao za neko takmičenje. Bila sam mnogo stidljiva ali sam pristala da otpevam neku stvar Stivija Vondera. Grupa se zvala Tarkus i na pomenutom takmičenju je pobedila. Kao nagradu dobili smo pravo da snimimo nešto u studiju Radio Beograda. Kada smo ušli u studio bend se razbežao. Tada sam srela Sašu Habića koga sam znala iz muzičke škole, a koji je sakupio malo starije muzičare i snimili smo nešto što je posle dve godine izašlo kao moj prvi singl. To je taj čuveni "Mustafa". Posle dve godine na Trgu republike sreo me je Saša Habić i iz unutrašnjeg džepa one jakne koje su zvali vijetnamka izvadio singlicu i rekao: ✍🏽☕️🎸🍀🌼

🍀🌼🍀🌼 Rođena sam šezdesetih godina u Beogradu, na mestu gde je veliki park pored crkve Svetog Save u Nebojšinoj ulici br. 9. Kuća mog pradede je bila sva u divljim ružama. Sećam se da smo svakog proleća trčali da vidimo da li nam je procvetao durđevak koji je kasnije postao moje omiljeno cveće. Kada sam se rodila, mama je imala 20, a tata 21 godinu. Tata je uveliko bio "zaražen" džez muzikom koja se svirala na igrankama po Kalemegdanu, u Mažestiku, Metropolu. Sticajem okolnosti, kada sam imala samo tri meseca krenuli smo na put dug preko hiljadu kilometara. Tatin prvi ugovor posle mog rođenja bio je u Kopenhagenu, u Danskoj. Tako sam provela rano detinjstvo putujući s roditeljima od grada do grada jer je tata svirao po američkim vojnim bazama u Evropi. On je, inače, tenor saksofonista, i svirao je flautu. Prvi događaj koji pamtim jeste izlet sa tatinim kolegama muzičarima i njihovim porodicama. Vozili smo se brodićem po Severnom moru. Kasnije smo se stalno vraćali na to Severno more jer je tata govorio da se tamo najbolje plaćaju muzičari a da se najmanje svira! Još kao mala, sedeći na zadnjem sedištu folksvagena, umela sam da postavim čuveno pitanje: da li imamo dovoljno para za benzin! Imala sam pravo džez detinjstvo. I dan danas spavam kao top jer sam u najranijem detinjstvu bila primorana da spavam dok u sobi do moje tata vežba skale na saksofonu. Romantične žene Uz tatu slušala sam dobru muziku i vrlo brzo počela da sviram klavir, i sav džeparac počela da trošim na ploče. Slušala sam i crne i bele muzičare, sama počela da razvijam muzički ukus. Za razliku od drugih devojčica koje su kupovale sebi lak za nokte ili haljinu, ja sam mamu maltretirala po prodavnicama ploča. Uz ploče kupovala sam i note. Do sedme godine vreme sam provodila u inostranstvu, s tim što bismo leti dolazili u Beograd, sve dok nije trebalo da pođem u prvi razred. Mama je želela da ovde krenem u školu i uz suze prihvatila sam da se donekle odvojim od njih. Vaspitana sam u porodici punoj romantičnih žena. Moja nana je bila jedinica, a njen otac, predratni srpski trgovac i kafedžija, držao je poznatu kafanu "Kod devet kočijaša". U kući mog oca postoji diploma kralja Milana dodeljena toj kafani u koju su dolazili pesnici, ministri... Moja nana je sačuvala knjigu utisaka u koju su se upisivali pesnici Milan Rakić, Dučić, i gde je pisalo kako je moj pradeda pravio pasulj, gibanice, pite... Kada sam krenula u prvi razred bila sam prilično neprilagođeno dete. Išla sam u školu Sveti Sava. Deca su prema meni bila čudna, jer sam i ja njima bila čudna, pa je taj prvi razred bio pun vriske i plača. Nisam više putovala s tatom, ali sam kao mala sama putovala avionom za vreme raspusta, mama me isprati s onim kartončićem, a tata dočeka. Posle osnovne škole upisala sam se u muzičku iz koje sam se sama prebacila u Četrnaestu gimnaziju. Tu muzičku školu shvatala sam kao zamenu za neku ozbiljniju školu, tu su bili ljudi mnogo stariji od mene što mi se nije dopadalo. Onda sam nastavila paralelno u obe škole. Tih osamdesetih u Beogradu su se svi mlađi ljudi iz srednje škole bavili nekim drugim stvarima. Neko se "palio" na muziku, neko na film, neko na sport, neko je išao u Dadov da glumi... U to vreme, moja prijateljica Marina Švabić, koja je bila na odseku za klavir, pozvala me da pevam u njenom bendu. Jedva me je nagovorila da dođem na probu u vreme kad se bend spremao za neko takmičenje. Bila sam mnogo stidljiva ali sam pristala da otpevam neku stvar Stivija Vondera. Grupa se zvala Tarkus i na pomenutom takmičenju je pobedila. Kao nagradu dobili smo pravo da snimimo nešto u studiju Radio Beograda. Kada smo ušli u studio bend se razbežao. Tada sam srela Sašu Habića koga sam znala iz muzičke škole, a koji je sakupio malo starije muzičare i snimili smo nešto što je posle dve godine izašlo kao moj prvi singl. To je taj čuveni "Mustafa". Posle dve godine na Trgu republike sreo me je Saša Habić i iz unutrašnjeg džepa one jakne koje su zvali vijetnamka izvadio singlicu i rekao: ✍🏽☕️🎸🍀🌼

✍🏽☕️🎸🍀🌼 Rođena sam šezdesetih godina u Beogradu, na mestu gde je veliki park pored crkve Svetog Save u Nebojšinoj ulici br. 9. Kuća mog pradede je bila sva u divljim ružama. Sećam se da smo svakog proleća trčali da vidimo da li nam je procvetao durđevak koji je kasnije postao moje omiljeno cveće. Kada sam se rodila, mama je imala 20, a tata 21 godinu. Tata je uveliko bio "zaražen" džez muzikom koja se svirala na igrankama po Kalemegdanu, u Mažestiku, Metropolu. Sticajem okolnosti, kada sam imala samo tri meseca krenuli smo na put dug preko hiljadu kilometara. Tatin prvi ugovor posle mog rođenja bio je u Kopenhagenu, u Danskoj. Tako sam provela rano detinjstvo putujući s roditeljima od grada do grada jer je tata svirao po američkim vojnim bazama u Evropi. On je, inače, tenor saksofonista, i svirao je flautu. Prvi događaj koji pamtim jeste izlet sa tatinim kolegama muzičarima i njihovim porodicama. Vozili smo se brodićem po Severnom moru. Kasnije smo se stalno vraćali na to Severno more jer je tata govorio da se tamo najbolje plaćaju muzičari a da se najmanje svira! Još kao mala, sedeći na zadnjem sedištu folksvagena, umela sam da postavim čuveno pitanje: da li imamo dovoljno para za benzin! Imala sam pravo džez detinjstvo. I dan danas spavam kao top jer sam u najranijem detinjstvu bila primorana da spavam dok u sobi do moje tata vežba skale na saksofonu. Romantične žene Uz tatu slušala sam dobru muziku i vrlo brzo počela da sviram klavir, i sav džeparac počela da trošim na ploče. Slušala sam i crne i bele muzičare, sama počela da razvijam muzički ukus. Za razliku od drugih devojčica koje su kupovale sebi lak za nokte ili haljinu, ja sam mamu maltretirala po prodavnicama ploča. Uz ploče kupovala sam i note. Do sedme godine vreme sam provodila u inostranstvu, s tim što bismo leti dolazili u Beograd, sve dok nije trebalo da pođem u prvi razred. Mama je želela da ovde krenem u školu i uz suze prihvatila sam da se donekle odvojim od njih. Vaspitana sam u porodici punoj romantičnih žena. Moja nana je bila jedinica, a njen otac, predratni srpski trgovac i kafedžija, držao je poznatu kafanu "Kod devet kočijaša". U kući mog oca postoji diploma kralja Milana dodeljena toj kafani u koju su dolazili pesnici, ministri... Moja nana je sačuvala knjigu utisaka u koju su se upisivali pesnici Milan Rakić, Dučić, i gde je pisalo kako je moj pradeda pravio pasulj, gibanice, pite... Kada sam krenula u prvi razred bila sam prilično neprilagođeno dete. Išla sam u školu Sveti Sava. Deca su prema meni bila čudna, jer sam i ja njima bila čudna, pa je taj prvi razred bio pun vriske i plača. Nisam više putovala s tatom, ali sam kao mala sama putovala avionom za vreme raspusta, mama me isprati s onim kartončićem, a tata dočeka. Posle osnovne škole upisala sam se u muzičku iz koje sam se sama prebacila u Četrnaestu gimnaziju. Tu muzičku školu shvatala sam kao zamenu za neku ozbiljniju školu, tu su bili ljudi mnogo stariji od mene što mi se nije dopadalo. Onda sam nastavila paralelno u obe škole. Tih osamdesetih u Beogradu su se svi mlađi ljudi iz srednje škole bavili nekim drugim stvarima. Neko se "palio" na muziku, neko na film, neko na sport, neko je išao u Dadov da glumi... U to vreme, moja prijateljica Marina Švabić, koja je bila na odseku za klavir, pozvala me da pevam u njenom bendu. Jedva me je nagovorila da dođem na probu u vreme kad se bend spremao za neko takmičenje. Bila sam mnogo stidljiva ali sam pristala da otpevam neku stvar Stivija Vondera. Grupa se zvala Tarkus i na pomenutom takmičenju je pobedila. Kao nagradu dobili smo pravo da snimimo nešto u studiju Radio Beograda. Kada smo ušli u studio bend se razbežao. Tada sam srela Sašu Habića koga sam znala iz muzičke škole, a koji je sakupio malo starije muzičare i snimili smo nešto što je posle dve godine izašlo kao moj prvi singl. To je taj čuveni "Mustafa". Posle dve godine na Trgu republike sreo me je Saša Habić i iz unutrašnjeg džepa one jakne koje su zvali vijetnamka izvadio singlicu i rekao: ✍🏽☕️🎸🍀🌼

🌼🍀🌼🍀 Rođena sam šezdesetih godina u Beogradu, na mestu gde je veliki park pored crkve Svetog Save u Nebojšinoj ulici br. 9. Kuća mog pradede je bila sva u divljim ružama. Sećam se da smo svakog proleća trčali da vidimo da li nam je procvetao durđevak koji je kasnije postao moje omiljeno cveće. Kada sam se rodila, mama je imala 20, a tata 21 godinu. Tata je uveliko bio "zaražen" džez muzikom koja se svirala na igrankama po Kalemegdanu, u Mažestiku, Metropolu. Sticajem okolnosti, kada sam imala samo tri meseca krenuli smo na put dug preko hiljadu kilometara. Tatin prvi ugovor posle mog rođenja bio je u Kopenhagenu, u Danskoj. Tako sam provela rano detinjstvo putujući s roditeljima od grada do grada jer je tata svirao po američkim vojnim bazama u Evropi. On je, inače, tenor saksofonista, i svirao je flautu. Prvi događaj koji pamtim jeste izlet sa tatinim kolegama muzičarima i njihovim porodicama. Vozili smo se brodićem po Severnom moru. Kasnije smo se stalno vraćali na to Severno more jer je tata govorio da se tamo najbolje plaćaju muzičari a da se najmanje svira! Još kao mala, sedeći na zadnjem sedištu folksvagena, umela sam da postavim čuveno pitanje: da li imamo dovoljno para za benzin! Imala sam pravo džez detinjstvo. I dan danas spavam kao top jer sam u najranijem detinjstvu bila primorana da spavam dok u sobi do moje tata vežba skale na saksofonu. Romantične žene Uz tatu slušala sam dobru muziku i vrlo brzo počela da sviram klavir, i sav džeparac počela da trošim na ploče. Slušala sam i crne i bele muzičare, sama počela da razvijam muzički ukus. Za razliku od drugih devojčica koje su kupovale sebi lak za nokte ili haljinu, ja sam mamu maltretirala po prodavnicama ploča. Uz ploče kupovala sam i note. Do sedme godine vreme sam provodila u inostranstvu, s tim što bismo leti dolazili u Beograd, sve dok nije trebalo da pođem u prvi razred. Mama je želela da ovde krenem u školu i uz suze prihvatila sam da se donekle odvojim od njih. Vaspitana sam u porodici punoj romantičnih žena. Moja nana je bila jedinica, a njen otac, predratni srpski trgovac i kafedžija, držao je poznatu kafanu "Kod devet kočijaša". U kući mog oca postoji diploma kralja Milana dodeljena toj kafani u koju su dolazili pesnici, ministri... Moja nana je sačuvala knjigu utisaka u koju su se upisivali pesnici Milan Rakić, Dučić, i gde je pisalo kako je moj pradeda pravio pasulj, gibanice, pite... Kada sam krenula u prvi razred bila sam prilično neprilagođeno dete. Išla sam u školu Sveti Sava. Deca su prema meni bila čudna, jer sam i ja njima bila čudna, pa je taj prvi razred bio pun vriske i plača. Nisam više putovala s tatom, ali sam kao mala sama putovala avionom za vreme raspusta, mama me isprati s onim kartončićem, a tata dočeka. Posle osnovne škole upisala sam se u muzičku iz koje sam se sama prebacila u Četrnaestu gimnaziju. Tu muzičku školu shvatala sam kao zamenu za neku ozbiljniju školu, tu su bili ljudi mnogo stariji od mene što mi se nije dopadalo. Onda sam nastavila paralelno u obe škole. Tih osamdesetih u Beogradu su se svi mlađi ljudi iz srednje škole bavili nekim drugim stvarima. Neko se "palio" na muziku, neko na film, neko na sport, neko je išao u Dadov da glumi... U to vreme, moja prijateljica Marina Švabić, koja je bila na odseku za klavir, pozvala me da pevam u njenom bendu. Jedva me je nagovorila da dođem na probu u vreme kad se bend spremao za neko takmičenje. Bila sam mnogo stidljiva ali sam pristala da otpevam neku stvar Stivija Vondera. Grupa se zvala Tarkus i na pomenutom takmičenju je pobedila. Kao nagradu dobili smo pravo da snimimo nešto u studiju Radio Beograda. Kada smo ušli u studio bend se razbežao. Tada sam srela Sašu Habića koga sam znala iz muzičke škole, a koji je sakupio malo starije muzičare i snimili smo nešto što je posle dve godine izašlo kao moj prvi singl. To je taj čuveni "Mustafa". Posle dve godine na Trgu republike sreo me je Saša Habić i iz unutrašnjeg džepa one jakne koje su zvali vijetnamka izvadio singlicu i rekao: ✍🏽☕️🎸🌼🍀

Njena najljepsa pjesma po meni ☕️✍🏽🎸🌼🍀

❤❤❤❤

ovo je drugi put da spominje 'saksije na glavama" 🤣 ali dobra je bebi, dobra je.

Naša "MAdonna"-(čija naša?)-pa i TVOJA ako razumeš šta sam napisao :)

Pesma je imala tri Video-Music /Spot Verzije,dve,od kojih je ova odabrana z a zvaničnu,je kao i druga verzija(samo video),bila isto na ..."našem jeziku"-više ne znam kako da nazovem jezik,dok je TREĆA verzija spota (koja je putem Eurovizijske razmene(malo pojašnjenje,Eurovisia video transfer),ili eurovizijska razmena ne služi samo za euroSONG,već i za mnoge druge materijale,postoje posebni sat kanali,za primopredaju-i danas postoje otvorene veze, za slučaj da internet rikne,)jbg Televizijsko sam dete,moj ćale je radio u RTB,elem Druga verzija nije sa Vajsom već se oslanja na remake i elemente iz "Doma za Vešanje"-Kusturičinog,ali nije usvojena ,komisijski,od strane JRT-a Treća verzija ,je na ENGLESKOM;i zove se "CONTROL"-a spot koji je posla N,je sniman u tek završenom hayatt u Beograd,(Glavni kamerman Fatmir Nuši-nekada NAJBOLJI kamerman JRT-TVB,imam na betama(ne betaMAX,već profesionalni SD 4:3 TV format BetaCAM),moram da iskopam to ,pa kad nađem,a imam malo veću videoteku,postaviću ,neka se ,unapred ne ljuti Dragana Šarić-alias BabyDoll,pozz, P.S. Ta engleska CONTROL verzija je bila za slučaj da pobedimo -(koja pobeda,kad nam već započeli rasturanje zemlje),bem ti politiku :( )da se dopunim,podatcima,snimljeno je mnogo više od tri video spot@,ali su ta tri dospela na vrh u odabiru,a ukupno je snimljeno desetak verzija svake podverzije,i na moru,volem biti precizan) A BabyDoll-Što bi reko "Savica"iz filma "Majstori Majstori-Zoki Radmilović"-to jest Olivera marković za njega(kao svog muža,kad pop*zdi i baci novine u učionici)a Olivera kaže" LIČNOST-e ,das ist Baby doll

Stvarno uvek dodje taj ,dan kad sreca odlazi. Verovatno je vecini ljudi ovo ljubavna pesma ali za mene je podsecanje na bas ovaj dan kada mi je tata 2018-te iznenada preminuo..(i na pravi gubitak ne samo ljubavni koji po svojoj sustini uglavnom i nije tragican ) nakon majcine takodje iznenadne smrti 2015te .. ,,Al' uvek dodje taj dan, taj bezvezan dan kad sreca odlazi.. ''

Pa da li je moguće da je Dragana Šarić bila OVO? Ovaj kristalni glas koji ZVONI i kroz snimak star skoro 40 godina snimljen na vokmenu. Au, nismo svesni šta smo imali. Ni ona nije bila svesna, izgleda...

Arsenije Jovanović u transu kolutamjabočiju Predsedniku Meksika

Gle guska u spotu

Skini sve ja mogu i obucena

One the best Eurovision entries, 2024 and still sound awesome 🎉

Na ovim prostorima ovo je toliko kvalitetna pjesma, po meni bez premca, da je samom sebi zapreka, pošto je predobra da bi bila kao takva opće prihvaćena u masama.

Враћа беби у безбрижно детињство 🥰

❤❤❤

❤❤❤

❤❤❤❤❤

Cekamo te Bebi da nam se vratis

Rudolf Haim I Predrag Kon da se jave da pomognu oko vožnje autobusa u konvojima Jer su penzioneri kojima trebaju dodatni prihodi jer prljavi bebi Dol iz ormara Lepo peva A sela Od kovida lepo gore A meštani protiv kovida nisu primili vakcine.

Obožujem to pesem iz Slovenije ❤

Vreo juli.❤ 2024.

Kraljicaaa😊

❤

Ovo je za neki queer klub u Vegasu ili San Francisku, ali ne za ESC... totalni queer cringe

Finally at spotify 💜💜💜

vidite te osmehe u publici.. to samo moze ona da izmami svojim pesmama i sobom..

Vrlo teška pesma a Bebi Dol je otpevala fantastično

❤

Pesma u tome trenutku stara 39 godina i u bilo kojoj izvedbi kida. A sa ovim horom apsolutno razbija!! 100 godina u buducnosti moci ce da se slusa i izvodi.

Evo nasla sam te

Koja si ti legenda!❤

Spot je prelep ❤❤

Najbolja pesma ikada na onoj govnjivoj evroviziji.

Naša Amy ❤

2024. negde daleko pevam je često, divna vremena!

Abysmal.

Dragana sta ti ucini dop grom ga ubio.