A. S. Puškin - Tatjanino pismo Onjeginu i pismo Onjegina Tatjani (Tekst)

Aleksandar Sergejevič Puškin - Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani / Iz knjige EVGENIJE ONJEGIN / Recitacija, Tekst:
Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l' ću steći.
Al' ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi'
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjô,
U duši davno glas odzvanjô…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promakô kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sagô
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al' vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…
Pismo Onjegina Tatjani
Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje!
Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću. Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!
A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već i onako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al' da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…
Bojim se da će da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Kô od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam,
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.
Aleksandar Sergejevič Puškin
(Prevod: Milorad Pavić)
Video i audio obrada: Bistrooki tim, 10. 1. 2024.
/ @bistrookikutak
Naši sajtovi: balasevic.in.rs/ i antologija.in.rs/
Facebook: / bistrooki.kutak
Instagram: / bistrooki.kutak
X (Twitter): / rimovanje
Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge KZbin kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)

[@bistrookikutak]

Aleksandar Sergejevič Puškin - Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani / Iz knjige EVGENIJE ONJEGIN / Recitacija, Tekst: Tatjanino pismo Onjeginu Pišem vam - šta bih znala bolje? I šta vam više mogu reći? Sad zavisi od vaše volje Prezrenje vaše da l' ću steći. Al' ako vas moj udes hudi Bar malo trone i uzbudi, Vi me se nećete odreći. Da ćutim ja sam prvo htela, I za sramotu mojih jada Ne biste znali vi ni sada, Bar da se nadam da sam smela Da ćete opet k nama doći I da ću ma i retko moći U selu da vas vidim našem, Da se veselim glasu vašem, Da vam što kažem, pa da zatim O istom mislim i da patim Dane i noći duge sama Dok ne dođete opet k nama. Al' osobenjak vi ste, znamo, I teška vam je selska čama, A mi… mi ničim ne blistamo, No iskreno smo radi vama. Što dođoste u naše selo? U stepi, gde moj život traje, Ja ne bih srela vas zacelo I ne bih znala patnja šta je. Smirivši burne osećaje, Možda bih jednom (ko će znati?) Po srcu našla druga verna I bila bih mu žena smerna, A svojoj deci dobra mati. Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi' Na svetu dala srce svoje! Oduvek tako pisano je… Nebo je mene dalo tebi; Moj život sav je jemstvo bio Da ću te sresti izmeđ’ ljudi; Znam, Bog je tebe uputio, Moj zaštitnik do groba budi… U snove si mi dolazio, I neviđen si bio mio, Tvoj pogled me je svud proganjô, U duši davno glas odzvanjô… Ne, nije mi se san to snio, Jer čim si ušo, ja sam znala, Sva premrla i usplamsala, I rekla: on je ovo bio! Ja tebe često slušah sama; Govorio si sa mnom jednom Kad prosjaku pomagah bednom I kada blažih molitvama Buru i jad u srcu čednom. Zar nisi ti i onog trena, O, priviđenje moje drago, Promakô kroz noć kao sena, Nad uzglavlje se moje sagô I šapnuo mi reči nade Ljubavi pune i iskrene? Ko si ti? čuvar duše mlade Il’ kobni duh što kuša mene? Utišaj sumnje što me guše. Možda su sve to sanje moje, Zablude jedne mlade duše, A sasvim drugo suđeno je… Nek bude tako! što da krijem? Milosti tvojoj dajem sebe, Pred tobom suze bola lijem I molim zaštitu od tebe… Zamisli: ja sam ovde sama I nikog nema da me shvati; Sustajem i moj um se slama, A nemo moje srce pati. Čekam te: nade glas u meni Bar pogledom oživi jednim, Ili iz teškog sna me preni Prekorom gorkim i pravednim! Završih! Da pročitam, strepim. Od stida više nemam daha… Al' vaša čast mi jemči lepim I predajem se njoj bez straha… Pismo Onjegina Tatjani Znam, razjašnjenje tužne tajne Duboko će vas uvrediti. Kakav će prezir plemeniti Izreći vaše oči sjajne! Šta hoću? s kakvom željom kobnom Otvoriću vam srce svoje? Kakvom će sad veselju zlobnom Povoda dati pismo moje! Kada je u vašem srcu čednom Nežnosti iskru spazih jednom. Da verujem joj nisam smeo; Navici nisam dao maha, Slobodu praznu nisam hteo Da izgubim pun čudnog straha. Još jedno nas je rastavilo… Nesrećni Lenski tad je pao… Od svega što je srcu milo Srce sam tada otrgao; Nevezan ničim, ja sam zatim Mislio da sloboda može Da nadoknadi sreću. Bože! Kako pogreših, kako patim! Ne, da vas viđam, da vas pratim. Da svaki osmeh, pogled hvatam Na vašem licu i da patim, Vaš glas da slušam i da shvatam Svom dušom svojom vaše čari I savršenstva od svih veća. Da premirem kraj vas u stvari, I da se gasim… to je sreća! A ja sam lišen svega toga; Zbog vas ja lutam svetom grubim; Svaki je čas života moga Dragocen, a ja zalud gubim Već i onako teške dane Sudbinom gorkom odbrojane. Moj vek će skoro da se skrati; Al' da bih bio živ, u svesti, Ja svakog jutra moram znati Da ću vas tokom dana sresti… Bojim se da će da se plaše Od moje molbe oči vaše Kô od lukavstva koje kujem… I gnevni prekor ja već čujem. Da znate kako strašno boli Ljubavnom žeđi biti moren, U mom srcu koje voli Gušiti nemir strašću stvoren! Ja žudim da kraj vaših nogu Sa suzama i bolom slijem Svu ljubav, molbe, sve što krijem; I sve što još izreći mogu! A mesto tog, hladnoćom lažnom I reč i pogled ja oružam, Govorim s vama o nevažnom I veseo vam osmeh pružam!… Da protivim sebi, strasti, Više u moći nije mojoj. Reših: u vašoj ja sam vlasti I predajem se sudbi svojoj. Aleksandar Sergejevič Puškin (Prevod: Milorad Pavić) Video i audio obrada: Bistrooki tim @bistrookikutak 10. 1. 2024. Naši sajtovi: balasevic.in.rs/ i antologija.in.rs/ Zabranjeno je preuzimanje audio i video snimaka sa našeg kanala i postavljanje na druge KZbin kanale, facebook / instagram, X, TikTok i ostale društvene mreže, internet portale i uopšte reupload naših video i audio klipova. Ispoštujte nečiji trud, podelite link videa, nije teško biti fin :)

[@Nenad84-S]

Usporila si izgleda😉

[@bistrookikutak]

😂 ne, no čekam da se javi The Citac, moramo sinhrono to, a od njega ni traga ni glasa, izgleda neđe zavejalo😀 (ovaj crnogorski jer pišem tekst za Vita Nikolića, sada će jedan shorts)

[@Nenad84-S]

OkleN on sad....njemu mrsko co'ce🤣🤣@@bistrookikutak

[@bistrookikutak]

@@Nenad84-S nešto i novo, ne samo reciklirano 😂