Ksenija Cicvarić, maleni, sačuvani intervju.

Lepih crta i kose ti beše i penjanje tonskim
Lestvicama
A ja skrhan kraj tvojih nogu, privijen uz pero
Uzeh da prinosim ustima taj zalogaj oprosta za
Krivicu
Što ću stariti posle tebe, nebranjen od
Udaraca
Kako drugačije započeti pisanje o Kseniji nego ovako. Ovim stihovima, koji govore sve. Sve o njezinoj dobroti, glasu i majčinstvu. Jer Kseniju ne možemo samo gledati kroz njene divne pesme. Moramo zavirit u kutke njene duše, moramo je otkriti Vam, jer ona, ne samo da je neponovljiva, nego je skrhana bolom i tragedijama koje je nisu zaobilazile, pevala, jače, bolje, lepše....
Rodjena je u Podgorici 1929, u porodici Race Bracovića. Crna Gora prošloga veka, patrijahalno vaspitana, naviknuta da sluša ono što joj se zapoveda. Ali, i tada, dok je dolazila, kao mala na Ribnicu, dok je sedela na svadbama, slušala je i učila narodnu pesmu. Tako da je prozvaše „slavuj Sa Ribnice“.
Želela je da uči pevanje, u Kotoru, u muzičkoj školi. Ali otac Braco, konzervativan i strog nije hteo ni da čuje. Nije ni pomogla ni to, što mu je Ksenija noge ljubila, samo da je pusti. Ne. Udaja i sve ostalo kako priliči ženskom čeljadu.
Ali Ksenija nastavlja dalje. Sluša svoje tetke, strine kako pevaju. Najviše uticaja na nju, imala je majka Simona. Simona, koja je poticala iz čuvene porodice Zlatičanin, naučila je Kseniju pesmi. Onoj pravoj, lepoj, jednostavnoj. U svojoj jednostavnosti neponovljivoj. Tu je i naučila, njenu najlepšu, i njoj najdražu „Mlada Jelka ljubi Janka“.
Ali rat ih nije zaobišao. U okupiranoj Podgorici „Slavuj sa Ribnice“, Daša Bracova, i dalje je nastavila da, peva. Voleli su je slušati svi. Uveče, dok se vraćala sa Ribnice, prozori na obližnjim kućama otvarali su samo da bi se čulo njeno pevanje, njena pesma. U tom ratu, nije bilo lako pevati. Italijani koji okupiraju Podgoricu, saveznici koji je bombarduju. Od tog bombardovanja, Ksenija je, na nekoliko nedelja, obnevidela.
A onda su morali bežati. Bežati iz Podgorice. Tada je, izbegla čak i smrt. Spasao ju je brat, Ranko. Otac im u bežanju gine, tako da je govorila, da su mu golim rukama grob iskopali, negde u Bosni i tu sahranili. Kolika drama, kolika patnja. Patnja koju je mogla samo jaka i snažna Crnogorka da iznese na svojim plećima. Hrabro i dostojanstveno. Nisu imali vremena za tugu, trebalo je preživet. Goli život, ma kako nam se bezvredan činio, najvažniji je.
Udajom za Nikolu Novakovića, pilota, brige za trenutak nestaju. Ali samo za tren. Sa njim dobija dvoje dece. Sina Duška i kćer Irenu. Nikola je morao da pobegne. Ostala je Ksenija sama, sa dvoje dece, na ulici. Oduzeli su im stan. Prebegla je u Makedoniju, ali, ni tamo oj nije bilo mesta. Ipak je bila žena inforbirovca. Još jedna drama, još jedna muka. Bol koji je osećala, nije joj dopustio, da nauči od nekih Crnogoraca u Prizrenu, dok se vraćala u svoju Crnu Goru, da nauči varijantu pesme „Zapevala sojka ptica“ u sasvim drugačijem aranžmanu od onoga današnjeg. S tom pesmom se i predstavila Carevcu, i sa svojom „Mladom Jelkom“, kasnije.
Hladna Bistrica, mutna, brza, prizrenska reka, za trenutak se učinila Kseniji kao spas. Popustila, podkleknula je slovenska duša pod najezdom demona. Zagrlila je Duška i Irenu, prekoračila most na Bistrici, i... Glas jednog prolaznika, sprečio ju je da skoči. Da skrati sebi muke, i svojoj deci. Možemo naslutiti patnju koju je osećala, kada je želela da i deca završe sa njom... A kasnije takva pesma...
Došla je u Podgoricu, radila najteže poslove, ali polako, iz pritajka pevušila. Nije se stidela ničega. Čak je ribala hodnike. Ali ušla je i u hor, i pesma po pesma, stih po stih, dolazi do solo deonica. Njen talenat, konačno biva prikazan i otkriven. Darinka Matić Marović je jednom rekla: „Da se samo Ksenija Cicvarić školovala, bila bi to Marija Kalas!“ NE bez razloga navodim ove reči ovde. Ne, nikako. Unela je jedinstvenoszt crnohgorske pesme, unela je setu koju je osećala, pesmom je brisala sve nedaće koje je osećala. Ali ne samo svoje. Nego i onih koji su je slušali. Čujte danas neku njenu pesmu. Otplovićete zajedno s njom negde daleko, negde gde ne znate gde ste, a osećate se tako lepo. Mirni ste, spokojni. Nema muka, nema bola. Samo glas. Kao lahor. Da, baš, kao lahor. Lahor Ksenijin.
Ali, kao samohrana majka, mislisvši da je Nikola poginuo u logoru, Ksenija se preudaje.

[@zorankicanovic2410]

Jedna od najvecih umetnica na ovim prostorima.Slava joj.

[@devovanje01]

Ali sreća je kratko trajala. Suviše kratko. Dok se porađala sa sinom Žarkom, sin Vladimir gine u saobraćajnoj nesreći! Tragedija. Smrt. Tuga. Nisu smeli da joj kažu u bolnici. NA sahrani, skhrana bolom, baca se u grob sina, ne dajući da ga sahrane. Jecaji, jecaji, jecaji... humka koja opominj. Nije mogla dda podnese. Nije mogla da prolazi pored mesta gde je Valdimir izgubio život. Preko puta njihovog stana! Odlazi iz Podgorice zauvek, i više se nikada nije vratila. Odlazi iz Podgoriceiz garad kome je mnogo dala, kojem je sve posvetila. Dolazi u Beograd. Prijavljuje se na audiciuju i Carevcu, čuvenom, otkriva tada, za njega, nepoznati melos. Snma iz dana u dan. On uči od Ksenije. Vlastimir Pavlović Carevac uči od Ksenije Cicvarić. „Gledajte je kako otvara usta, partite je!“ govorio je članovima svoga orkestra. A ona. Tiha, povučena, skromna. Sećam se priče da su joj zamerali što je skromno obučena dolazila u radio. „Ja ne mogu da izgledam ko princeza kada imama četvoro djece“, odgovorila je. Nizale su se pesme, jedna za drugom. Bili su to izuzetni melodijski tonovi, nadahnuti jedinstveni izrazom, obojeni tragedijama i tugama koje je preživaljavala. I danas, kada pokušavaju da rastumače lepotu njenoga pevanja, ne uspevaju. Ne uspevam ni ja,. Dok ovo pišem, da Vam otkrijem ono što osećam. Velika je tajna Ksenija Cicvarić. Ne znam kako je uspela da na takav način ispeva Crnu Goru. I samo Crnu Goru, jer je ostalo zabeleženo: „Ksenija Bracović-Cicvarić, koja takođe bijaše od pjesme i sirotovanja, a do poslednje kapi glasa okrenuta Crnoij Gori, onoj koja se ne spori oko njene pjesme da li je crnogorska, srbijanska ili muslimanska, nego je u punoći narodnog izraza i začudne muzičke forme i harmonije, još uvijek sluša pažljivo i sa poštovanjem i tako namiruje neku drevnu žeđ - čas lijepe, čas okrutne sudbine.“ Nizali su se uspesi, nagrade, koncerti. Za mnoge pesme koje je otpevala misli se da su izvorne. Nije tako. Čak je i ona komponovala i napisala jednu, posvetivši je kćerki Irini, koju nije videla 20 godina, jer je pripala ocu, po povrtaku iz logora. Reč je o pesmi „Dolinom se šetala djevojčica mala“. Zauvek je otrgnula od zaborava mnoge pesme. Učila je Sandžačku pjesmu od Hamdije Šahinpašića, koji je govorio:“ Joj, bona, Ksenija, uzmi, ti ove moje pjesme, jer ih niko bolje otpjevat neće“. Tu se rodila „Drug se drugu žali na đevojku“, „Sitna knjiga na žalosti“ i još mnoge, mnoge druge. Gledali su u nju kau u boginju. Smatrali su je čudom, što ona i jeste bila. A ona sama.... tužna, zabrinuta. S neprebolnim ranama na srcu. „Kad zvekir zvekne, moje srce jekne“. Sarađivala je sa mnogima. Carevac, Jašarević, Radetić, Radančević, Elezović, Aleksandrić. Nije se nametala. Bila je skromna, tiha, povučena. Tugu je čuvala u sebi, a radost je delila sa narodom, sa slušaocima. I u tome je bil jedinstvena i neponovljiva. Sebe je davala kroz pesmu, kroz pesmu je tugovala, plakala, radovala se. Iskreno, bez laži i obmane. Proživljavala je svoju, i tugu druugih. A darivala sreću, radost i spokoj. Spokoj koji očarava. Tom, tihom, lepom, jasnom pesmom, Sejdefom koja umire, Sitnom knjigom koja stiže i tugu javlja, s Milicom, jedinom u majke, s veselom veselicom, s sjeverom koji ruži niz polje nijaše, stiže i do velikoga Njegoša. Neka oproste tumači književnosti, ali Crna Gora ima Kseniju i Njegoša. Ili Njegoša i Kseniju. Sve jedno. Važno je da jesu to što jesu. Neću napistai perfekat, već prezent, a za generacije koje dolaze, neka zapamtte i futur: Oni će biti! Hladna februarski dan, 14-ti. Godina 1997. Bolnica, Ksenija polako odlazi. Pored nje Nada Mamula: „Rode moja, ustaj, hajmo da pokažemo ovima kako se peva, zakopčane do grla! Rode moj!“ Ksenija, pušta suzu, skida masku slica i izgovara „Ti dome moj, da, ja ne!“ Ućutala je zauvek Ksenija, otišla je. Zauvek iz ovoga sveta. Osta Podgorica bez slavuja, osta Ribnica bez Daše, ostasmo bez Ksenije. Ostala je pesma. I nije čudo što je napisano: „Zbogom dobra i divna sugrađanko. Da ti zlatnim slovima napišemo pohvalu, opet bismo ti ostali dužni“ Godine prolaze, dolaze mlađi, pevaju. Pokušavaju da otkriju njenu tajnu, veštinu kojom tako peva. A evo i ja, u tome ne uspevam. Još uvek čujem u svojoj glavi, još uvek mi je put stao otvoren ka savršenstvu kroz njenu pesmu: „Mlada Jelka ljubi Janka Kao život svoj, A što tajno ti ne dođeš Meni Janko moj?“ Tekst napisao: Ivan Mamula