Laza Kostić-GOSPOĐICI L. D. U SPOMENICU

[@ivanapetkovic165]

Stihove kazuje Ivana Petković PRVA LAZINA PESMA O LENKI Bila je to pesma u četiri strofe, u kojoj je bilo i šaljivog tona, i opore rezignacije, ispod kojih je mogao da se nasluti nagoveštaj dubine njegovih vulkanski uzavrelih osećanja prema Lenki, jedva prikrivenih naslagama razuma i samoironije. Pesmu je još za života Lenkina, početkom 1895. godine, objavio u drugom broju tek pokrenutog sarajevskog časopisa „Nada“, a bila je štampana ijekavskim nerečjem i latiničnim pismom. Posle toga, ova pesma tokom narednih 14 godina nije bila objavljena, niti je bila preštampana u nekom drugom časopisu. I mada je njegova prva pesma o Lenki bila 17 godina starija od druge, koja je predstavljala besmrtnu kosmičku himnu u slavu ljubavi i lepote, obe pesme se premijerno pojavljuju u istoj knjizi - poslednjoj zbirci pesama Laze Kostića, koju je Matica srpska objavila 1909. godine, povodom 50. godišnjice Kostićevog poetskog rada. GOSPOĐICI L. D. U SPOMENICU Svet je svakog pun stvorenja, jednom cveća, drugom stenja jednom žetve i košenja, drugom želja i prošenja, Tebi mladoj mladoženja. Ali koga majka rodi, te mu sudba tako godi da je vredan toj divoti? Izberi po miloj volji, al’ ostane l’ koji bolji, bolje nožem tog zakolji, kad mu živo srce prebi, - kuku Tebi! * * * U dubine morske tami mnoga kaplja tužno čami, val je zove, zrak je mami, svaka rada da se diže, te da stiže suncu bliže. Al’ tek ona svetla biva što s oblaka padne siva, pa je sunčev plam celiva da se zasja i preliva na divotu sveta živa. Tako su i prosci Tvoji: - ko da bira, ko da broji? Koga takne tvoja ruka, oko tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi! - Blago Tebi! * * * Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje. Za me nema te miline; i kad mi se magla skine zaborava i tamnine sa mladosti i davnine, to su samo pusti seni, - kuku meni! * * * A što kukam? - Da sam i ja u tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, - tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele. Al’ ovako, sve jednako, dok se mlađem pehar peni, te mu zbori: „Žen’ se, ženi dokle ti se svet zeleni!“ ja, osaman u seleni, od jeseni do jeseni pevam srcu: mirno veni! - Blago meni! [U Krušedolu, 1892] Tekst potpisuje Somborac, Milan Stepanović Izvor: www.ravnoplov.rs

[@ivankrsic1562]

K