Dr Seid Halilović: Islamska filozofija i Kant

[@entriun]

Odlično predavanje, sjajna i pitanja. Nadovezao bih se na krajnje pitanje "Da li je onda sve iluzija" sa onim što Nik Bostrom naziva "teorijom simulacije" tj. da ova stvarnost nije prava stvarnost jer je putem nekih proračuna (moram tako da se izrazim, nisam upoznat sa metodom do kraja) došao do zaključka da je ceo univerzum "najverovatnije" simulacija. Da ovde ne bih naširoko izlagao svoje mišljenje o tome, reći ću samo ukratko da to jeste na neki način i krajnje anuliranje izvesnosti u istinitost bilo čega. Pomenuo bih samo da neki savremeni mislioci nemaju velikih problema da prihvate tu pretpostavku o simulaciji a recimo ateisti su, oni imaju "uverenje" u to, podjednako kao i neko ko bi objašnjavao to putem Boga jer su mi obe pretpostavke jako slične.

[@CentarKomChannel]

Zahvaljujemo Vam usrdno na komentaru i rečima ljubazne podrške!

[@caffenous3186]

Osnovna razlika filosofije i religije. Sa jedne strane um trazi zadovoljenje terijskog tipa a sa druge strane dusa trazi spasenje. I jedno i drugo je realno. Onaj koji a priori misli o tome da li je svet iluzija cak i ne moze da ima svest o razlici koju navodim. To je kljucni problem sa dihotomijom stvarnost-iluzija, kojom su nekad bili optereceni filosofi i istocnjacki mudraci, jer je u toj dihotomiji pojam iluzije uveden kao zamena pojma greha. Um koji se pita sta je istinska stvarnost ne moze da ima koncept greha koji religija podrazumeva, um preokupiran metafizikom u zelji da dokuci "Boziji um" nezainteresovan je za Boga kao volju. Za religiju je sama ta upitanost a priori greh a temelj filosofije krece upravo od poverenja u sebe i svoju misao. Sa religijskog aspekta negativnost se tretira kao zlo, greh, pad, poklonjenje Sotoni (sve ono sto je pozitivisticka svest izbrisala iz ljudi danas) i ne postoji nikakva simulacija, prevara, "stvarnija stvarnost". Te ideje su produkt ljudskog psihologizma, samim tim po meni ideja iluzije stvarnosti (paradoks) ne moze da ima metafizicki temelj kao objektivno glediste, vec je rec o subjektivnom misljenju koje u sekundarnom stanju, prema predispoziciji svog palog uma, pretpostavlja visu stvarnost kao nesto sto je iznad religijskog iskustva. Uveren sam da je rec o zabludi. Jer ono sto je izvedeno iz necega ne moze biti temelj i ne moze da spada u princip dovoljnog razloga. A koncept iluzije je upravo to....izvedenica, nesto sto nema koren. Ljubav je ta koja ima najvisi opseg i kada nje ima moguce je i sve nize, ali obrnuto nije moguce. Ono sto je nize ne moze dozvoliti cak ni ideju neceg viseg a kamoli postojanje neceg viseg.

[@caffenous3186]

Problem sa Kantovom epistemologijom je u tome sto on ne uzima da celovitost omogucava razlike i da nijedna stvar ne moze biti apsolutno suprotna nekoj drugoj. On ne razume da antinomije uma nisu nikakve prepreke misljenju, nego upravo nacin spoznaje bitka. Kod Kanta istinitost necega se dozvoljava samo ako postoji logicka koherentnost, pa tako odrednica konacnosti porice beskonacnost a odrednica beskonacnosti porice konacnost a stvar je u tome da misao podrazumeva beskonacnost i konacnost kao identitet a ne kao samo jedno ili samo drugo kako Kant misli. Ne moze se krenuti od razlike (pojava i stvar po sebi, po sebi i za mene, subjekat i objekat itd....) nego je dijalekticki proces i fenomenoloski temelj neophodan kao osnov svakog iskustva, tek pomocu te osnove stvarne ontoloske razlike postoje, pa tek onda razum analizom donosi kategorije kao ciste pojmove i razlike otrgnute od realnosti. Kant, uprkos ispravnom zakljucku o ogranicenosti razuma, ipak ne uspeva da uvidi da je razum taj koji se muci zbog nedostatka sinteticke moci i da to nema veze sa stvarnoscu. Shodno tome i odgovor ovom coveku koji brani Kanta je sledeci. Razlicite percepcije zaista pokazuju jedan isti predmet razlicito, ali te razlike ne mozemo da stavimo apstraktno u analitiku, nego su one moguce i postojane takodje samo preko celovitosti postojanja. A tu celovitost ne moze razum naknadno analiticki da izvede, vec to moze tek iskustvo ili um u dijalektickom prozimanju da primi i prihvati...jer paradoksalnost je osnovna struktura svega postojeceg i ako bi sudili po razumu koji trazi samo cisto "jeste" i "nije", onda nista ne bi mogli da prihvatimo kao postojanje. Tu iluziju stvara razum a ne um, jer za um nije nikakav problem da stvari poima paradoksalno. Problem je kad razum to hoce da shvati i da racionalizuje ono sto je vise od njega. Pa tako je covek potpuno u pravu kada hoce da kaze da stvarnosti ne moze biti jer svi razlicito vidimo jednu istu stvar, medjutim u pravu je samo LOGICKI ali ne i ONTOLOSKI, jer u ontoloskom smislu logika nema nikakav znacaj samom cinjenicom da pociva na potvrdjivanju jedne stvari i iskljucenju beskonacno drugih stvari, tek paradoks otkriva stvarnost.